Крсна слава и њен смисао

Крсна слава представља један од најпрепознатљивијих обичаја Срба. Крајем 2014. године, овај православни обичај постао је дио културног насљеђа УНЕСКО.

Код Срба, слава се још назива крсно име, крсна слава и свети. Представља један од најважнијих породичних празника, а повезана је са празновањем неког од хришћанских светитеља.

По неким историчарима, крсна слава је обичај који датира из 11. вијека, а по другима из 9. вијека. Највјероватније потиче из старословенског обичаја прослављања неког породичног претка или више породичних предака. Култ породице је одувијек заузимао важно мјесто код свих словенских народа. Прослављањем предака, одржавала се веза са поријеклом, чиме су породице преносиле културно насљеђе са кољена на кољено.

Крсна слава и њен смисао

Слава код Срба израсла је из Свете Литургије и светогорског обичаја благосиљања Хљеба на храмовне празнике. Славу нам је подарила Света Гора преко Светог Саве и његових наследника. Као што на Литургији приносимо Богу хљеб и вино, тако и на Слави. Слава је приношење Богу на дар славског колача, вина, жита и свијеће. Као што се на Литургији ломи Хљеб ради причешћа вјерних, тако се ломи и славски колач, прелива вином па се цјелива.

Од црквених обичаја, славу прати свећење водице, прављење славског колача и кување жита. Неколико дана пред славу, свештеник долази у кућу да освешта водицу. Овај чин се дешава у кући испред иконе, а домаћини припремају и кадионицу, брикет, свијећу, свјећњак, босиљак, чисту посуду са водом и тамјан. Освећена водица се даље користи за прављење славског колача.

Славски колач се најчешће прави дан пред славу. Мјеси се од пшеничног брашна са квасцем и освећеном водицом или богојављенском водицом.  Колач се украшава разним украсима од тијеста. На његовом централном дијелу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат са словима  ИС ХС НИ КА, што значи Исус Христос Побјеђује. Ова слова се често праве од брашна, соли, уља и воде. Колач се још може украсити и гранчицом босиљка или другим украсима од тијеста. Сам колач символише Христа који је Хљеб живота, а вино, којим се прелива, символише крв која је текла из Христових рана. Славски колач се сјече крстообразно, а послије сјечења колача, колач се исјече на кришке као хљеб. Најприје домаћин и укућани узимају и једу по дио колача, а остатак се поставља на трпезу.

Жито се кува на различите начине, и важан је дио крсне славе. Жито се такође носи на дан славе у цркву. Уочи славе домаћица припрема славско жито – кољиво или прекадњу. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Просушено жито се, затим, меље. У самљевено жито додаје се шећер, мљевени ораси, мало ванилин шећера. То се ставља у плитку чинију или тацну, лијепо обликује и по површини се поспе шећером у праху или мљевеним орасима. Славско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је символ вјечног живота – смрти и васкрсења. 

Када се заврши резање колача и жито прелије вином, најприје се домаћин послужи житом, а затим сви укућани. Онда се служе сви гости. И како који гост долази на славу, прво се послужује славским житом. Жито стоји на већем послужавнику са неколико кашичица на посебној тацни, затим једна чаша са водом у коју се стављају кашичице послије послужења житом. 

Вино је један од основних символа у Хришћанству, и увијек символише Крв Исуса Христа која је проливена за наше спасење. У обреду освећења, славски колач и жито се преливају вином, и оно треба да је црно вино.

За славу се купује већа свијећа од правог воска. Она се ставља у чирак (свјећњак) и посебно украшава. Свијећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, цјелива свијећу и пали је шибицом. Свијећа и њена свјетлост символизују свјетлост науке Христове. Свијећа гори цијелог дана на дан славе.

Када свештеник изреже колач и прелије вином, онда сви укућани на челу са домаћином учествују у окретању славског колача уз пјевање црквених пјесама. Онда свештеник ломи колач са домаћином. При цјеливању свештеник изговара ријечи: Христос посреди нас! а чланови свечари одговарају: Јесте и биће! У неким домовима умјесто свештеника кум ломи славски колач. Тако нас славски колач подсјећа на вјечно Христово присуство међу нама и на Свето Причешће Њиме као Хљебом живота.

Крсну славу једино Срби имају у овом облику и то је мало од преосталих обиљежја који се везују само за Србе и по којем су препознатљиви. То је празник прослављања светитеља на чији су дан у давна времена преци примили хришћанство крштењем.

Код  Грка постоји имендан „ономастири“, а код Руса „дењ ангела“ рођендан. А слава је свечаност шире заједнице, цијеле породице, не само појединца.

Овај важан елемент српске духовности и данас се преноси са кољена на кољено. Зато је за православне Србе Слава тако важна. Синови насљеђују славу од оца, а ћерке је насљеђују само уколико остану у кући; уколико се уда, жена слави мужевљеву славу. Најчешће се слава слави у кући оца породице док год је жив. Ипак, све чешће се дешава да синови славе славу самостално још за очевог живота. Ово је посебно изражено у случајевима када два домаћинства живе далеко једно од другог.

Слава се славила у вријеме и невријеме, у рату и изгнанству, у тамници  и болници, у жалости и радости. Срби се нису одрицали своје славе и може се рећи да је крсна слава сачувала православну вјеру и традицију у нашем народу.

MA Раденка Дракул,

Секретар ОМС Фоча